HIPOKINEZIJA

Autorski tekstovi prof. dr Vesko Drašković

Hipokinezija – nekretanje – jeste bolest savremenog čoveka i riziko faktor broj jedan. Nekretanje je izmereno u posledičnoj, pa onda i u uzročnoj formi. Čovek je dovoljno glup da meri posledice i nedovoljno pametan da predvidi i planira budućnost. Nauka i znači saznanje o dobru za dobro čoveka. Nauka predviđa, znanje konstatuje. Osnovni zadatak nauke jeste da predvidi i da načinom prevencije izbegne problem. Tada nauka ima svoj pravi smisao i dorečenost. Primena nauke u praksi jeste neophodna, jer je nužno da nauka i praksa usko sarađuju kako bi rezultat bio izmeren. Ukoliko nauka nije prisutna, sigurno će se formirati improvizacija. Improvizacija dodatno pojačava riziko faktore i uglavnom je put ka incidentu. Ka onome što nazvamo povreda, bolest ili nesreća.

To je razlog da se uoči razlika šta je improvizacija u vežbanju, šta je oo što samo liči na trening, a šta je naučno utemeljena I osmišljena trenažna tehnologija koja pomoću doziranog pokreta u vežbama pomaže organizmu da bude zdrav, a čovek zadovoljan stanjem u kome se nalazi. To je koncept trenažne tehnologije koju je proučio prof. dr Vesko Draškovića a na osnovu čega su postvljeni treninzi na platformi vezbanjeizdravlje.rs

Nedostatakom prirodnosti u životu nanosi se hronična šteta organizmu. Deficit u kretanju kompenzuje se agresivnim životom uz nedgovarajuće unose hrane, pića, uz ostale vidove destruktivnog ponašanja. Vremenom čovek biva zavisan od sopstvenog stresa. Stres počinje da

biva stimulans bez koga je teško funkcionisati. S druge strane, priroda čoveka je drugačija i lepša. Lepota prirode organizma jeste vitalnost u raskošnim i realnim vrednostima koje čine čoveka onim što u suštini i jeste. Moć i snaga prirode čoveka je neiscrpna, ogromna i tajnovita. Koliko god da čovek teži ka savršenstvu uvek ostaje prostor koji daje veće mogućnosti. Lepota života jeste sazdana u trenutku, tako da je put dobrog života lepota življenja. Uvek traje, nikad se ne prekida. Mera za čoveka nije godina, mesec, dan već sekund. Odnosno, mera za čoveka je otkucaj srca. U taj jedan otkucaj srca stane čitav svet, život i večnost. Prvi put kada se to ne dogodi čovek napušta materijalni svet. Dakle, čovek živi u trenutku za večnost.

2.

Posledice nekretanja očigledne su i merljive. Rast i razvoj dece najbolji su pokazatelj. Istraživanja kod rasta i razvoja dece ukazuju na sve posledice izazvane nedovoljnim kretanjem. Posledice su merljive gotovo U svim sistemima: kardiovaskularnim, respiratornim, endokrinim i lokomotornim. Nesposobnost dece jeste ozbiljna posledica zapuštenosti. Prisustvo bola i tegobe koje ugrožavaju kvalitet života sve više opterećuju savremenog čoveka. Na osnovu merenja, istraživanja i posledica Svetska zdravstvena organizacija je proglasila hipokineziju riziko faktorom broj jedan, pre alkohola, duvana i hrane. Hipokinetički sindrom je skup svih manifestovanih destrukcija u organizmu.

Sva obuhvatnost problema jasno je merljiva kao i složenost i način rešavanja. Sama konstatacija nije dovoljna iako je izmerena, definisana i očigledna. Destrukcija se čoveku uvlači u život kroz sve njegove aktivnosti (posao, škola, porodica, druženja…). Destrukcija, kao ozbiljan problem, formirala je zakonitosti, pravila, satisfakcije, nagrade i lažna zadovoljstva koja čoveku prijaju. Čovek se seti sebe samo kada ga nešto zaboli i ta briga nestaje čim bol prestane ili se na njega navikne. Adaptacija na bol znači da ne odustajemo od načina života koji je doveo do toga. Zdrav način života plaši čoveka. Put je jednostavan, ali zahtevan. Zatrovanost čoveka veoma je složena.

Najotrovnija za čoveka je pomisao. Ako je čovek zatrovao svoje misli, organizam i ponašanje, navike su posledica, a rezultat je loše stanje. Realnost i prakticizam života vrlo su često tretirani kao savremeno prihvatljivi, a što ne znači nužno i kvalitetni. I kvalitet je zahtevan, samo što traži malo a vraća mnogo. Prvo postizanje rezultata i stanje ravnoteže može da zbuni, ali je siguran pokazatelj da ste na pravom putu. Da bi ostali na pravom putu i stalno usavršavali postignuti rezultat, neophodna su pravila. Pravila koja su dovela do rezultata ne treba menjati. Kriterijum za izbor i formiranje pravila nije jednostavan. Treba se pridržavati pravila koje možete ispuniti. Važan je izbor pravila i mera.

3.

Značaj kretanja je meren posledicama. Analizirajući posledice savremenog načina života uočava se nesaglediva šteta koju je čovek sam sebi napravio. Nije problem što je čovek izišao iz života, već što je smislio sva pravila i zakone da zaštiti destrukciju. Od procesa navikavanja na patnju ulazi u proces koji ne da da patnja ode.Sadomazohizam postao je „poštovani“ način života. Gubitkom kriterijuma čovek je spreman na sve po sistemu „Posle mene potop“. Na jednom predavanju gde smo prezentovali biloške i funkcionalne vrednosti organizma, koje određuju mogućnost dužeg života, interesantan je komentar i pitanje: Kada bi mi upražnjavali te zdrave

savete života, da li bismo živeli 150 godina? Odgovor sledi: mi sigurno ne, ali za devet generacija možda. Sledi komentar: ko će to čekati. Spontani odgovor je simptomatičan, ali ujedno govori o sebičnosti koja čoveka zbunjuje i izlaže velikom strahu. Strah pravi inhibicije i ambijent koji podseća na udvojenost ličnosti. U istraživanjima koja govore o potrebama i mogućnostima neophodno je proceniti funkcionalne vrednosti. Nedostatak funkcionalnih vrednosti direktno utiče na destrukciju društvenog ponašanja. Nespreman čovek je uvek meta za agresivnu ponudu na tržištu. Neznanje je usko vezano za stanje, zato se i glupost pojavljuje kao ozbiljna ponuda.

3.

Složenost nastalih problema izazvanih načinom života savremenog čoveka ukazuju na neophodnost poveznosti nauke i prakse. Praktični programi vežbanja bez prisustva nauke jesu u visokoj zoni rizika i kao takvi se zabranjuju. Dijagnostikovani problemi koji su ozbiljno ugrozili zdravlje i prepoznaju se kroz razne oblike dijagnoza (kardiovaskularni, endokrinoloski problem, bolesti kolena, kbolesi kuka, bolesti kičme, spondiloza, hipertenzija, dijabetes,osteoporoza, osteopenija) zahtevaju ozbiljan, strog, stručan i naučan pristup kao jedini moguć.

Kao što želimo da pomognemo čoveku da reši svoj problem, tako moramo voditi računa da ga ne uvedemo u zonu rizika gde incidenti ozbiljno narušavaju i ugrožavaju zdravlje. Nauka i praksa stalno se dopunjuju i nalaze primenljiva rešenja da pomognu poboljšanju kvaliteta života umornom, zapuštenom savremenom čoveku.

4.

Većina savremenih psiholoških sistematizacija, pri čemu se ona Abrahama Maslova (1982) može uzeti kao tipičan primer, sve ljudske motive klasifikuje u tri nivoa: biološki, psihološki i sociološki. Motivi iz prvog (bazičnog) nivoa, označeni još i kao animalni motivi, obuhvataju ljudske potrebe za hranom, pićem, reprodukcijom i kretanjem. Prema tome, fizička aktivnost je imanentna potreba čoveka koja postoji u njegovom genotipu. Svako stanje ljudskog organizma vezano za nekretanje, odnosno za uslove ograničenog (nedovoljnog) kretanja, može se označiti kao neprirodno, time i nezdravo.

Sagledaju li se navike savremenog čoveka iz urbanih i neurbanih sredina, odnosno usvojeni ili nametnuti stil života, može se tvrditi da se čovek u mnogome udaljio od prirode. Borba za vreme koja obezbeđuje prostor za rad i očuvanje egzistencije najčešće je povezana sa uvođenjem niza tehničkih pomagala (automobil, avion, kompjuter, telefon, lift…) koja savremenog čoveka još više udaljavaju od kretanja. Na taj način poslovna sfera života maksimalno udaljava čoveka od potrebe za bilo kakvim kretanjem i fizičkim naprezanjem. Sagleda li se, međutim, slobodno vreme (ukoliko ga poslovni čovek uopšte i ima), može se zapaziti da je i ono sve više ispunjeno pasivnim oblicima zabave: gledanjem televizije, slušanjem muzike, „surfovanjem“ po internetu, te eventualnim odlaskom u pozorište, bioskop, kafanu, kućnu posetu ili neko drugo mesto koje je opet vezano za fizičku neaktivnost. Savremeni čovek, dakle, bilo da se radi o poslu, zabavi ili odmoru, najveći deo dana (najčešće ceo) provodi u nezdravom ambijentu, potpuno otuđen od svoje prirode. Doda li se tome i to da je obavljanje posla, a neretko i trošenje slobodnog vremena, vezano za veliku nervnu napetost i brojne manje ili veće stresove, opravdano se može tvrditi da je kompletno psihofizičko zdravlje čoveka u urbanim sredinama ozbiljno ugroženo.

5.

Ljudski pokret definiše se na različite načine. Krajnje simplifikovano određen on predstavlja nekakvo pomeranje (pomicanje), kako pojedinačnih delova tela, tako i komletnog tela u prostoru. Pokret se, dakle, može ograničiti na translokaciju izolovanih segmenata tela kada se određuje kao segmentarno kretanje ili, pak, na transpoziciju kompletnog tela u odnosu na okolni prostor. U većini svakodnevnih pokreta, naravno, veoma retko susreće se segmentarno kretanje, već se najčešće radi o kompleksnom ljudskom kretanju, tj. o kombinovanju pojedinačnih pokreta sa translokacijom kompletnog tela.

Pokret čoveka, prema tome, jeste veoma složen fenomen koji zahteva multidisciplinarni pristup u izučavanju.Švajcarskom lekaru Tissot-u s kraja 17. veka pripisuje se misao: „Kretanje može zameniti mnoge lekove, ali ni jedan lek ne može zameniti kretanje“.

6.

Hipokinezija nije uzrok već posledica nezdravog načina života. Posledice narušavanja zdravlja nedovoljnim kretanjem pokazuju značaj istraživanja hipokinezije. Kraus iz Njujorka (1961) ustanovljava novi sindrom bolesti, kao posledicu nedostatka kretanja i daje mu naziv „hypokinetic cases“.

Brojne bolesti današnjice, počev od kardiovaskularnih i respiratornih, metaboličkih, endokrinih, neuroloških pa do neuropsihijatrijskih, pripisuju se tzv. hipokineziji, odnosno nedovoljnom kretanju savremenog čoveka i nezdravom načinu života. Hipokinezija (smanjeno kretanje) može se, dakle, tretirati kao uzrok mnogih zdravstvenih tegoba ljudi, prvenstveno iz urbanih sredina. Budući da je otkrivanje uzroka i delovanje na njega osnovni medicinski princip u lečenju bilo koje bolesti, kao logičan zaključak nameće se da je i brojne zdravstvene probleme ljudi iz urbanih sredina moguće rešiti upravo organizovanom fizičkom aktivnošću, tj. sistematskim telesnim kretanjem – vežbanjem veybanjeiydravlje.rs .

Hipokinezija je proces destrukcije koji nije statičan, lako definisan. Kao što se stvara u procesu tako se i u procesu moraju pratiti, analizirati i stalno vrednovati efekti primene programa vežbanja uz adekvatno dozirano opterećenje. Kako se razvijao i formirao hipokinetički sindrom, tako su se i gomilale posledice koje je danas lako izmeriti i na bazi destruktivnih pojava proceniti uticaj hipokinezije. Dakle, hipokinezija je proces, a ne stanje, tako da odgovor na ovo pitanje ne može da bude trenutan, isključiv i jednostavan.

Hipokinezija je bolest naše civilizacije i uzrok je mnogih poremećaja u organizmu. Prema podacima Hrčke (1975) čovek bi trebalo da napravi između 10.000 i 14.000 koraka, odnosno 7–10 kilometara dnevno, da bi organizam mogao normalno da funkcioniše. Prema našim saznanjima za decu je neophodno 20 do 40.000 pokreta da bi mogli normalno da se razvijaju. Ovde se misli na organizovano vežbanje. Smanjenim kretanjem smanjuje se i moć odbrane čoveka, čak i od običnih prehlada, a nekretanjem slabi i kardiovaskularni sistem. Hipokinezija je proglašena za samostalni faktor rizika po život predškolske dece, adolescenata, osoba izloženih stresnim situacijama, žena, osoba u trećem dobu i osoba koje boluju od hroničnih nezaraznih bolesti (gojaznost, hipertenzija, šećerna bolest, osteoporoza i dr.).

Ono, oko čega su se saglasile gotovo sve naučne discipline u istraživanju, jeste da je hipokinezija bolest savremenog čoveka tj. da je hipokinezija riziko faktor broj jedan i da je neophodan multidisciplinaran pristup u rešavanju ovog problema. Ovo ukazuje na to da je pokret-kretanje-vežbanje nezamenljivo u rešavanju problema hipokinezije. Vežbanje savremenog čoveka, na taj način, mora se tretirati isključivo kao sredstvo zdravog života vezbanjeizdravlje.rs . Pokret-kretanje-vežbanje se, istina, u nekim kategorijama stanovništva (poput vrhunskih sportista ili fizičkih radnika), ispoljava i kao cilj. S obzirom na to da je takvih osoba, u poređenju sa prosečnim stanovništvom urbanih sredina, daleko manje, bezuslovno se može tvrditi da se pokret savremenog čoveka mora posmatrati isključivo kao sredstvo, a ne cilj organizovanog fizičkog vežbanja.

7.

Svako kretanje nije zdravlje i svako kretanje ne može da bude odgovor na posledice hipokinezije. Zahtevnost problematike destruktivnosti u organizmu i mogućnost kontraindikacija ukazuje da samo dozirano, osmišljeno, ciljno vežbanje, koje je stručno vođeno može dati rezultat. To je suština treninga na platoformi za vežbanje vezbanjeizdravlje.rs .

Bez obzira na naučnu dijagnostiku i utvrđivanje posledica hipokinezije ona u svakom trenutku pravi nove destrukcije, i izazov naučnog praćenja u toj oblasti je u punoći tretiranja tog problema. Može se reći da program vežbanja mora biti doziran, isplaniran, primenjen i naučno ispraćen. Hipokinezija je toliko intenzivna da programi zastarevaju u ciklusu od tri godine, odnosno neophodno je permanentno praćenje uz korigovanje u primeni programa.

Simptomi hipokinezije između ostalih su: promene u obliku, najčešće gojaznost, smanjenje nivoa motoričkih sposobnosti čoveka potrebnih za svakodnevne životne, radne i druge aktivnosti: tegobe i bolovi u lokomotornom sistemu, loša držanja tela i telesni deformiteti: smanjenje funkcija srčano-sudovnog sistema, psihička napetost, umor, apatija, nesanica, smanjenje radne sposobnosti i dr. Svi navedeni, a i drugi simptomi, posmatrano u celini čine hipokinetički sindrom.

Sveobuhvatnost karakteristika hipokinetičkog sindroma prožima život svakog čoveka. Taj skup negativnih tendencija savremenog života mora da se formira u merljivu štetu pre svega na zdravlje. Skup svih stanja izazvanih uzročno – posledičnih odnosa rezultira tegobama koje ozbiljno narušvaju komfor, kvalitet života i zdravlje. Mnoge bolesti današnjice su posledica upravo tog sindroma. Složenost formiranja usložnjava realan problem. Opisno i analitično gledanje ima značaj samo kako bi se potvrdila posledična veza. Suštinska promena kvaliteta moguća je samo primenom nauke u trenažnim tehnologijama. Multidisciplinarni pristup nauke i prakse dijagnostikuje, prati i tretira aktuelne probleme, i predviđa nove posledice destruktivnog ponašanja.

Složenost hipokinetičkog sindroma u uzročno posledičnoj vezi stalno je u procesu. Vremenska distanca između problema i rezultata glavna je karakteristika u formiranju trenažne tehnologije. Trenažna tehnologija dijagnostikuje probleme izazvane hipokinetičkim sindromom.

8. Merljivost hipokinezije

Nedostatkom kretanja čovek prouzrokuje posledice koje su merljive. Merljivost posledica pokazuje složenost destruktivnih procesa izazvanih hipokinezijom. Posledice uglavnom značajno utiču na zdravstveno stanje, tako da primena bilo kog programa vežbanja moraimati cilj i način rada koji je merljiv i kontrolisan.

Motorički deficit uslovljava funkcionalni pa je za očekivanje da će se vežbanjem podizati nivo motoričkih mogućnosti i funkcionalnog statusa. Organizam i u toku mirovanja funkcioniše i troši energetske izvore (masti, ugljene hidrate). U svakom naporu potrošnja energetskih izvora usko je vezana sa intenzitetom i obimom. Osnovne dimenzije kojima se sa energogenog aspekta valorizuje bilo koji fizički rad, jesu njegov obim i intenzitet, koji odražavaju opterećenje u radu. Obim ili količina rada, u čisto mehaničkom smislu definiše se kao proizvod sile i puta (W = F x S). U realnim uslovima obim rada se iskazuje brojem ponavljanja, brojem serija, količinom podignutog tereta i sl. Nije svejedno, međutim, za koje vreme će se obaviti određeni rad, zbog čega se prilikom doziranja bilo koje fizičke aktivnosti uvodi i pojam intenziteta rada koji se upravo definiše kao količina rada realizovana u jedinici vremena (P = W / t).

Adekvatni programi vežbanja kod odraslih osoba efikasno doprinose razvijanju nervno-mišićnog sistema, povećanju snage, koordinacije, brzine, gipkosti, izdržljivosti, a pozitivno utiču na aktivnost mnogih drugih organa i organskih sistema, kao i na posturalni status. U toku telesnih aktivnosti obim cirkulirajuće krvi može da se poveća 40 do 60 puta u odnosu na stanje u mirovanju, a time se pokreću i sve ostale funkcije u organizmu, te se obezbeđuje bolje snabdevanje aktivnih mišića, svih organa i organskih sistema kiseonikom i hranljivim materijama. Intenzitet rada direktno utiče na tip energetskog goriva koje se koristi za fizičku aktivnost, kao i na način njegovog korišćenja. Fiziologija fizičkih aktivnosti, naime, poznaje dva osnovna načina dobijanja energije za mišićni rad – aerobni i anaerobni. Dok se aerobnim procesima energija može dobijati iz masti i ugljenih hidrata, dotle su anaerobni mehanizmi prisutni prilikom razgradnje fosfagena (adenozin-tri-fosfata i kreatin-fosfata) i ugljenih hidrata (preciznije glukoze). Međutim, za aspekte rekreativnog vežbanja daleko značajnija distinkcija koja razdvaja aerobni od anaerobnog rada jeste njihova efikasnost, te količina i tip metabolita koji se javljaju kao posledica razgradnje energetskih materija. U tom svetlu, aerobne aktivnosti smatraju se daleko efikasnijim, budući da dovode do potpune razgradnje specifičnih energenata i stvaraju daleko više energije za mišićni rad.

Moć i nedostatak kretanja jedino je moguće sagledati ako se kontinuirano prati, kontroliše i usavršava praksa kritikovana naukom. Povezanost nauke neophodna je s obzirom na složenost sistema, uzroka i posledica hipokinetičkog sindroma. Stalno praćenje ove problematike i primena programa u praksi ukazuju na činjenicu da programi zastarevaju u periodu od tri godine. Zastarevanje nije radi napretka već nemoć čoveka da savlada elementarnu motoriku i funkciju.

Riziko faktori načina života svakodnevni su i očigledni. Prateći ovu problematiku pošli smo od osnovnih pojmova o tome šta bi jedan organizam mogao da ima u funkcionalnom svojstvu. Pri tom nijedna referentna institucija (fakultet, instituti, zavodi) nije se posvetila rešavanju ovog problema. Uglavnom je problem tretiran kao činjenična posledica: invalidnost, sistemska oboljenja, deformiteti itd. Kada god se krene u rešavanje ovih problema, nailazi se na početak koji je ambiciozniji od mogućnosti. Korigujući program opterećenja i vežbanja došli smo do potrebe formiranja tehnologije koja može da dijagnostikuje, tretira i prati problem. Ovakav način pokazao se kao neophodan i jedini mogući. Uspešnost primene trenažne tehnologije zavisi od multidisciplinarnog pristupa. Pokazalo se i u praksi da je povezanost medicine i sporta neophodna i moguća. Sport bez medicine je improvizacija, medicina bez sporta je nedorečena. Kriterijumi u trenažnim tehnologijama jesu medicinski, a programi sportski.

Prva testiranja sproveli smo od 1987. do 1990. Testovi su dominantno bili medicinski, odnosno merene su kardiovaskularne i respiratorne mogućnosti ispitanika. Na dijagnostikovano stanje motoričkog statusa primenjivali smo programe vežbanja koji su strogo određeni po broju, načinu i količini izvođenja. Konkretni testovi, takođe, bili su i u proveri kardiovaskularnih, respiratornih i endokrinih vrednosti.

Na osnovu dobijenih rezultata funkcionalnih vrednosti u organizmu formirali smo testove motoričkih sposobnosti. To je pokazalo značaj da je formiranje trenažne tehnologije neophodno i jedino moguće da bi se izbegla kontraindikacija u naporu. Trenažna tehnologija obuhvata dijagnostiku, adaptaciju na napor, školu vežbanja, rekreaciju, sportsku rekreaciju i vrhunski sport. Svaki segment detaljno je obrađen, obrazložen i opisan. Primenom trenažne tehnologije sasvim je moguće smanjiti riziko faktore i sprovedenom procedurom tretirati realne mogućnosti, a ne subjektivne namere i procene. Tačno je da je vežbanje zdravlje, ali može da bude i opasno. Nepripremljen organizam ne može izbeći negativne posledice u vežbanju ukoliko nije tretiran trenažnom tehnologijom i stručnim radom. Danas je poruka sledeća: bolje je ne vežbati nego vežbati improvizovano.

U praćenju problema savremenog čoveka u vežbanju od 1987. do 2010. gotovo je stalan priliv informacija o novim zonama rizika u naporu. Kako vreme prolazi sve više se uviđa da je vežbanje dominantno u terapiji, a gotovo zanemarljivo u prevenciji. Složenost zdrvastvenih problema usložnjava i programski sadržaj vežbanja. Dijagnostikovani problem je individualan i jedino se tako može posmatrati. Vremenom primenom programa trenažne tehnologije formiraju se grupe sa sličnim mogućnostima. U formiranim grupama može se tretirati problem, ali sa individualnim kontrolnim testovima.

Vrlo često subjektivni i objektivni zamor prepliću se kao mera i kriterijum. Subjektivni zamor može biti i zbog loše adaptacije na napor. Za organizam se može reći da je organizovani sistem bioloških sistema koji deluje po prirodnim zakonima, a pokret ga razvija i usavršava. Tako da termin rekreacija (rekreare) znači, pre svega, obnovu energije na bazi realnih fizioloških pokazatelja pokretom-vežbom. Cilj u fizičkom radu je predmet rada, u razonodi je psihološko rasterećenje, u sportu je rezultat, a cilj u rekreaciji je funkcionalna, aerobna sposobnost.